Nova godina u Iranu

"Nou ruz", prvi dan u novoj godini po iranskom hidžretkom solarnom kalendaru, koliko god da se utkao u svakodnevnu kulturu i život običnog stanovnika ove zemlje, svojom hiljadugodišnjom istorijskom pozadinom, ujedno je praznik naroda i mnogih drugih zemalja sveta, posebno naroda orjenta. Među navedenim zemljama možemo ukazati na iranske susede, a to su: Afganistan, zemlje centralne Azije i Kavkaza, zemlje na Indijskom potkontinentu, Turska i Irak.

Nou ruz je nešto mnogo više od običnog ponavljanja sećanja. Nou ruz je faktor koji spaja prošlost, sadašnjost i budućnost. Upravo zbog toga, nakon pojave islama na teritoriji tadašnjeg Irana, Nou ruz je poprimio novi oblik i značaj. U svakom slučaju, velika povezanost ličnih ubeđenja drevnih Iranaca sa islamom, potiče od ovog velikog međusobnog uticaja.

Iranci, ma gde da se nalazili, u trenutku početka Nove godine prve njene sekunde i minute provode u pesmi i veselju.

Noruz u kulturi i istoriji Avganistana, simbol je poštovanja života, prirode i ljudskih vriednosti, dok istovremeno ima duboke korene u poeziji i uopšte književnosti, umetnosti, folkloru, porodičnim i društvenim običajima. Za vreme nekoliko dana Nou ruza, stanovništvo Avganistana na posebne načine seća se i obeležava stare običaje, a među tim starim viševekovnim običajima možemo ukazati na: "proslavu crvenih ruža", seosko slavlje" ili "pripremanje sedam vrsta voća".

"Kada se objavi nastupanje nove godine, kao da si najboljom dovom usrećio sve stanovnike Irana. Svi pristupaju međusobnom čestitanju nastupanja novog dana – Nou ruza. To su isti oni ljudi koji su juče, zbog posebnih verskih običaja, bili u poseti lokalnim mezarjima, gde su svojim precima činili dovu. Zanimljivo je da imućniji članovi društva, svojim siromašnim susedima kupuju novu odeću, pripremaju slatkiše i nekoliko vrsta hrane. Poput ovog običaja Iranaca, ja nisam video niti čuo da postoji igde drugde u svetu."

Doktor Jakub Edvard Pulak, u svom putopisu Iran, zemlja i njegovo stanovništvo, piše: "Novu godinu Iranaca možemo porediti sa pojedinim običajima hrišćana za vreme njihove Nove godine. Pre praznika i praznične atmosfere, počinju pripreme za što bolje obeležavanje dolaska dva nova gosta, proleća i Nove godine. Stanovništo čisti i sprema svoje domove, domaćice spremaju raznovrsna jela, kolače i slatkiše. Nema kuće u kojoj se iz odžaka ne vidi dim - znak pripremanja jela i slatkiša. U svim kućama, na posebnom mestu se nalazi sofra sa sedam stvari koje počinju sa slovom s."

Doktor Munira Ahmed Sultani, poznati iranski pisac i univerzitetski profesor, kaže: "Stvari koje počinju sa slovom 's', odnosno novogodišnja sofra 'haft sin' usmeravaju čovekovu pažnju na pozitivne stvari i Božije davanje. Naravno, čovek želi da ovim postupkom ukaže na svoju okolinu, sredinu, lično zdravlje i na prirodne vrednosti. Iranci ovim simbolično kažu da je voće veoma vredno, biljke i životinje da imaju svoj poseban položaj u eko-sistemu, i tako dalje. Stvari koje se nalaze na sofri 'haft sin' su simbol Božijeg poklona, dok jedino što na ovoj sofri ne počinje sa slovom 's' jesu Kur'an i 'ajine', odnosno ogledalo, koje je simbol čistoće i unutrašnje svetlosti."

Gospođica Husejni, inače studentkinja Teheranskog univerziteta, kaže: "Običaji Nou ruza, koji se sa kolena na koleno prenose već stotinama godina, menjali su se istovremeno sa promenom načina života, savremenom tehnologijom, zavisnosti čoveka o mašinama i kompjuteru i tako dalje.

Recimo, danas Iranci kada dolazi do trenutka nastupanja Nove godine, nekadašnje učenje kur'anskih ajeta koji govore u slanju sedam selama na Božije poslanike, očituju u samo jednom prostom obliku sofre "haft sin". Navedene ajete, šafranom i mirisnom vodicom ispisuju na sofri, a nakon toga, navedenu supstancu koriste za spravljanje novogodišnjeg šerbeta."

Još jedan lep i zanimljiv običaj za vrijeme novogodišnjih praznika u Iranu, jeste običaj posjećivanja drugih članova porodice, šire familije i prijatelja. Islam je zasnovan na dobročinstvu, ljubavi, iskrenosti i stojanju na usluzi drugima. Posete drugim članovima porodice, i samim tim odklanjanje od mogućnosti stvaranja zavisti i ljutnje ili tuge, pokazatelj je snažnih porodičnih veza. Kur'ani Kerim ukazujući na "porodične veze" opisuje ih povodom produženja životne dobi, dugovečnosti, Božijih blagodati, oprosta, poklona i poboljšanja moralnog ponašanja i islamskog bontona.

Običaj u Iranu jeste da se prvo obilaze stariji članovi porodice, dok je još jedan od običaja poseta i obilazak bolesnih članova porodice, prijatelja ili drugih članova društva. Nakon toga, obilaze se verske ličnosti i naučnici. Veliki broj Iranaca sa cvećem u ruci odlazi do bolnica i na taj način u srca bolesnika udahnjuje sreću i nadu u što skorije ozdravljenje. Još jedan od novogodišnjih običaja jeste davanje poklona deci, a mnogi od njih se odlučuju na davanje novca umesto poklona.

Naravno, novogodišnji običaji u Iranu i uopšte zemljama centralne Azije su raznovrsni, bogati i povrh svega zanimljivi. Obzirom da se u vreme Nove godine u Iranu, nekoliko dana obeležava kao državni praznik, Iranci tu priliku koriste za odlazak u mnoge turističke destinacije u samoj zemlji - posjećuju istorijske ili verske gradove, odlaze na more, u prirodu. Poslednji dan obeležavanja novogodišnjih praznika je obavezni odlazak u prirodu, 13. farvardina, prvog meseca po iranskom solarnom hidžretskom kalendaru.

Poslednjih dana zime, pred brojnim cvećarama i stambenim kućama Iranaca, uočljive su gomile sadnica različitog drveća. Tradicija nalaže da se proljeću pokloni jedna mladica iz koje će kasnije stasati stablo.

Iz velikih državnih rasadnika dovoze se izdanci koji se stavljaju na raspolaganje narodu. Islam jasno nalaže očuvanje prirode tako da ljudi na ovaj način ispunjavaju i svoju versku obavezu. Gradski parkovi i ostali zasadi bivaju preporođeni u ovim danima u kojima vjetar donosi miris cveća i atmosferu radosti i zadovoljstva. Ljudi pred novu godinu znatno više pažnje obraćaju jedni prema drugima. Posebno se vodi briga o nemoćnim osobama i o njihovoj opskrbi pred praznik. Iranci smatraju da svi imaju pravo na slavlje i da svakom čoveku treba dati određena sredstva kojima će bar na kratko zaboraviti na teško stanje u kojem se našao.

U Iranu se i danas poštuju pojedini stari običaji vezani za proslavu Nouruza. Jedan od njih vezan je za tzv. glasonošu koji svojom pesmom nagoveštava dolazak proleća i nove godine. Ovaj se običaj zadržao u severnim provincijama Gilan i Mazandaran. Glasonoše se okupljaju u skupine "Nouruz Hani", koje sa pesmama započinju pola meseca pre Nouruza, a za svoj umetnički trud dobijaju i lepe poklone od ljudi.

Istorija kaže da se radi o vrlo staroj tradiciji u kojoj je dolaskom islama promenjen tek po neki stih iz melodičnih arija. Dakle, u ovom nacionalno-verskom običaju "Noruz Hani" prvo pevaju kaside o Poslaniku islama i njegovoj porodici a zatim o proleću, ljubavi i godini koja se dočekuje sa radosnom strepnjom i nadom u uspeh.

Nekada su se pred novu godinu održavale velike i raskošne predstave od kojih su se mestimično zadržali tragovi u nešto skromnijem obliku. No ostale su glasonoše koje seljanima u okolini grada Ardebila donose pesme radosti, buđenja i nade za koje bivaju nagrađeni obilnim kolačima. Zadatak glasonoša nije samo u pevanju – oni u visinskim predelima ljudima donose prvo cveće i zelenilo sa planina da bi zauzvrat dobili simbolične poklone zahvalnih ljudi.